Panonsko More
Moram da ostanem fokusiran, da čekam svoj trenutak
Tu je prva svetlost dana, sve dok ne zaraste pupak
Da se rodim još jednom, da čujem roditeljski glas
Da po sluhu raspoznajem, premlad da se pokajem
Samo deca su čista, nikom ne duguju ništa
Oko duboko k’o okean, zanica iskreno blista
I svaki ton svira mi ta stara violina
Obraz mi je prljav od kurvinskih karmina
Duša oprana k’o krpa preko milion puta
Vreme ode u bezbroj tradicionalnih rupa
Uvek sit, druge potrebe me pokreću
Znam da još mnogo ima, muški podneću
Daleko od svih, žudim za nečijim društvom
Dotle, samokontrola – jedini uslov
Oko mene je sablast, srce gleda ovu pustoš
Štakori u zaklonu drže moju budnost
Ne zanima me više prošlost, nervi napadaju sistem
Tiho u meni plamte uspomene iste
Na čulo dodira, mirisa, bol u kapcima konstantan
Hodnici u mom srcu čine zamak impozantan
Sa verom u Boga, ja se rođenju nadam
Da se vratim među ljude i svojom imperijom vladam
Za to još nisam kadar iako sam skriveni vladar
U mornim snovima sve vidim – šakali žele da stradam
Grad je napušten, u haosu, stanovnici su u strahu
Za svoje porodice, stepenice, mostovi u prahu
Borba za kiseonik, za prebivalište, svetlost
Na planeti ovoj nije sigurno nijedno mesto
Slana voda na ušću odnela je reke
Imuni smo na sve – ne postoje apoteke
Sisari krstari i čekaju da neko upadne
Uzalud, jer niko nema snage ni da ustane
Sanjam grad u kom sam živeo, u kom sam svašta video
Mrežu, u kojoj ležim, je moj mali mozak ispleo
Gde idemo Stani uz mene, dok prođu horde
Ljudski mozak je opasniji od svake bombe
Skloništa, katakombe, bliži nam se dan sudnji
Sledbenici širom sveta koračaju ka toj tvrdnji
Radoznalost je stvar koja je uvek bila varnica
Ja sam voz srebrnog grada kom je raj poslednja stanica
Kolovođa kompozicije poezije današnjice
Gospodarima ceremonije na kraju delim umrlice
Pokorio sam mnoge, dao im razlog da se razviju
Upozorio sam sve odavno da ovaj rat ne načinju
Da neću biti milostiv, da kosiću ih sve pred sobom
Da ću svakog neposlušnog podčiniti, napraviti ga svojim robom
Od krvi i mesa ostajaće samo kosti
Sindrom kanibala – napad na moj plan je neoprostiv
Prvi sat u Moskvi prikazao je moju podsvest
Više nisam hipohonder, da umišljam da imam bolest
Držim distancu, kao vatra, topim, spaljujem k’o lava
Strogo precizan – mehanizam nosi moja glava
Plod porodičnog stabla sklapa dva organizma
Na izviđačnici stojim, kulja gigantska harizma
Na glavi je perjanica, ovakav stih se pamti
Juice je poglavica, oko mene indijanci
Vraćam se na odredišta, obilazim plantaže
Da počupam korov, počistim, da nema sabotaže
Zarad remek dela, pritisak će biti prevelik
Jer moje postojanje, moje ime, i moj lik
Juice Hiphopium – misterija večna
Svaka moja misao je moja nova pesma
Poput bljeska – pojavim se, nestanem
Zvezde nikad ne padaju, već se samo presele
Nek’ se ne vesele prerano, jer flow je original
Videćemo se kad na stazi pročitamo final